Franz Kafka: Koplja

Volio sam djevojku i ona me voljela, no morao sam je napustiti. Zašto? Ne znam. Bilo je kao da je oko nje krug naoružanih ljudi što su na van uperili koplja. Kad bih se i približio, dospio bih na šiljke, ozlijedio se i morao natrag. Mnogo sam patio. Djevojka nije bila kriva za to? Vjerujem da nije ili štoviše, znam. Prethodna usporedba nije bila potpuna, i oko mene su bili naoružani ljudi, koji su svoja koplja uperili prema unutra, dakle sučelice meni. Kada bih srnuo prema djevojci, zapleo bih se najprije u koplja svojih naoružanih ljudi i već tu bih zapeo. Možda do naoružanih ljudi djevojke nikada nisam ni dospio, a ako bih im i uspio prići, onda već krvav od svojih kopalja i izvan pameti. Je li djevojka ostala sama? Ne, drugi se probio do nje, lako i neometano. Ja sam, iscrpljen od naporā, ravnodušno promatrao, kao da sam zrak kroz koji su im se usne spojile u prvom poljupcu.

U: Franz Kafka, Zajednica hulja, prev. Damjan Francetić (Lektira d.o.o., Kostrena, 2022.)