Darko R. Suvin: Iz 'Bijasmo nečija budućnost. Bilješke i bjesnila'

Zatočeni

Dakako da mi fali bijeli dan, dakako da bih volio izaći kroz ova vrata, dakako da bih volio živo društvo veselo ili rasplakano na mom ramenu

Ali sȃm nisam: s onima sam dalekima, majstorima, dragima koje stalno volim koje postojano slušam

I žalostim se najgorče kad pronađem da su i oni bili zatočeni svojim granicama.

42.

Pozvo si me na večeru s još pola tuceta Pisaca službeno priznatih i hranjenih, Zoile, Te se čudiš i kudiš me što ne dolazim. Eto: Ne volim večerati sȃm.

44.

Kad ti plaćaju večere pa traže pohvale, Cmizdriš i tužiš se, Zoile. Uzalud ti: Ne možeš biti slobodan i siguran ujedno.

'Da zidari kuće u njoj stanuju Da žetelica jede kruh svog žita Da tlačitelj grožđa pije to vino Da se više ne čuje naricanja Zbog nasilne smrti Da bjelobrad i dojenče Požive sve dane svog života: Tko umre kao stogodišnjak Zvat će se mladićem Umrijet će lako, u toploj zajednici.'

U: Darko R. Suvin, Bijasmo nečija budućnost. Bilješke i bjesnila (1983-2022) (Fraktura, Zaprešić, 2022.)